-Е ћао како си?
Боже, још је ружнија него пре.
-Добро сам, ти?
Грешка.
-Јао, ја била код дечка, он овде близу живи..... бла.... блабла..... блаблабла...... јао.... мица..... ето тако!
-Ее. До-јааја.
Тишина.
-Е, а шта ти студираш?
Е нећеш га мајци.
-Е, не мог... Студирам атомску физику!
Излетело ми је у тренутку. Боље да је зајебавам мало. Да тестирам себе и њу – колико могу да баронишем да ме не извали. Брже ће ми проћи до куће.
-Атомску физику?
-Заправо, ја студирам два факса паралелно.
-Ијао, мени овај мој један превише! Хахаха, разумеш? Један! Превише! Хаха!
Чиме ли сам ово заслужио?
-Да, да, супер је фора.
-Шта још студираш?
-Еррм... Повртларство.
WTF?
-То постоји? На ком је то факултету?
-На Шумарском, на Шумарском.
-Ијао, па како ускладиш предавања?
-Ма не морам да идем. Пошто ја и шљакам. У пекари. На... Коњарнику! Зове се Папак!
Не! Зајебо сам се! Како који курац може Папак да буде име за пекару?!
-Папак?
-Ма да. То држи мој... стриц. Он је имао месару Папак, али су му срушили радњу. У протестима оним...
-За Косово?
-Не, не. Кад је био штрајк таксиста. Таксисти ударали колима о радње да скрену пажњу. Организовао се био синдикат таксиста.
O којој ми улици причамо?! Таксисти ударају излоге?
-Кад је то било?
-Две хиљаде... Четврте!. Е и они му срушили ту месару, и он као, нећу више месару, отворићу пекару! И као, зваће се Папак. Да би знали људи. Јер су њега због месаре цео живот звали Миле Папак!
Хахаха, ајм он фајр. Шта ја причам? Миле мадафакин Папак? Сто пута боље него да сам је искулирао.
-Миле Папак?
-Ма да, бедак, не верујеш.
-А шта радиш ти у пекари, јел продајеш?
-Ма јок, ја ти радим с путером.
-С путером?
-Па да, стављам путер у кифле, правим путер-кифле јеботе.
-Али путер-кифле се не праве тако.
-Ај ти ме научи како да радим свој посао, молим те!
Јеботе, чак сам је и напушио, није фора, треба мало да искулирам.
-Е извини, мислим... Тако се праве ове наше... ерм... коњарничке путер-кифле. Да те не смарам сад.
-Значи ти студираш атомску физику, повртларство и пекар си.
-Путер-кифлиста.
-Шта?
-Путер-кифлиста, тако се то каже.
Сада је тотално сјебана, видим јој на фаци. Није начисто да ли је зајебавам или сам латентни манијак. Време је за офанзиву.
-Е а знаш, ја уопште нисам ишао у Србији у средњу. Ишао сам у Уругвају три године и четврту овде.
-Али ја мислим да сам те виђала у блоку и тако још негде.
-А то, ма долазио сам преко лета.
-А откуд то, јел имаш некога у Уругвају?
-Ма јок добио сам стипендију, пошто сам био тренирао дуго.
-А шта си тренирао? Јел пливање? Пошто је мој брат дугор тренирао пливање и онда...
-Подводни хокеј. Реални подводни хокеј, уствари.
Јебени реални подводни хокеј! Ово је нешто најјаче, овако ћу сад стално када видим некога глупог.
-Јел ме зезаш ти мало?
-Шта јел те зезам?
-Мислим, подводни хокеј, јел то постоји?
-Добро, немој да имаш такве предрасуде, због чега је то мање спорт од фудбала и кошарке? Због чега то људи не би тренирали?
-Па извини мислила сам...
-Ма океј је, често људи тако реагују, није то заступљено, знаш... Е, и видиш ја сам добио стипендију да идем тамо да тренирам и идем у школу, пошто је уругвајска лига једна од најјачих на свету у подводном хокеју. И тамо је било зајебано, банде, ово оно, јел си гледала филм „Град Богова“?
-Па ниисам гледала.
-То је неки бразилски филм о бандама нема везе. Е, и тамо сам ти се ја дружио са једним момком из мог клуба, Алваро се звао.
Ладно сам у тренутку успео да повежем Уругвај - Алваро Рекоба.
-Е, и тај Алваро је био дилер, играо десног бека, баш је био добар играч. Он је диловао кокс, и једног дана ми идемо на тренинг и неки нас сачекају, његови ривали у послу, и изрешетају нас, и Алвара убију, а мене погоде само у руку. И онда нисам могао тако повређен да играм, и онда ми је истекла стипендија, па сам морао да се вратим у Србију. Бедак, баш сам био добар, могао сам опасну каријеру да направим, овде немам никакве услове.
У том тренутку ми је упутила погледам у којем сам могао да јасно препознам трагове неверице, празноглавости и сажаљења.
-Јел си ти озбиљан, или су ти ово неке глупе шале?
-А што ти мислиш стално да те лажем. Ево погледај.
Тад заврнем рукав и дигнем руку и покажем јој неки глупи одвратни ожиљак што ми је остао кад сам се ко клинац исекао на неко стакло. Она га само пренеражено погледа и занеми.
Видим приближава се моја станица, и ја јој кажем, е до јаја, драго ми је да сам те видео и изађем из буса. Она само ћути и бело ме гледа. Та њена фаца - прајслес. Ништа није рекла. Морао сам да исфолирам кашаљ како бих сакрио смех док сам излазио. Чим сам се нашао ван буса кренуо сам наглас да се смејем. Сутрадан, кад сам устао и упалио комп, покушао сам да је нађем на фејзбуку. Избрисала ме је из пријатеља.












